Italy’s Balkans Strategies, недавно објављен зборник радова Балканолошког института, уредник Војислав Г. Павловић, садржи радове италијанских, француских, бугарских и српских историчара. Од свих страних утицаја на Балкану, италијански се последњи искaзао, али није стога био и најмање значајан. Од почетка деветнаестог века, италијански национални покрет а потом и италијанско краљевство, су прво били извор инспирације, потом потенцијални савезник, да би на крају постали економски и политички ривал за националне покрете на Балкану. Међутим, историја две обале Јадранског мора се одвијала по сличним, ако не и идентичним, етапама. Италијанско национално уједињење је завршено 1870, а већина балканских држава је постала независна 1878. Либерална Италија је била део Тројног савеза, док су се и балканске државе на прелазу векова морале определити за један од два велика европска савеза који су чинили европски концерт сила. Први светски рат је заокружио процес националног уједињења на обе обале Јадранског мора и створио услове за потоњи сукоб, али и за нове савезе, у складу са стратегијама које су заинтересоване стране спроводиле у међуратном периоду. Кратак и неуспешан рат који је Италија водила на Балкану (1940-1943), завршен је њеним потпуним поразом и створио је услове за нову врсту односа између Италије, предвођене демохришћанским владама и њиховим комунистичким савременицима на Балкану, са изузетком Грчке. Економија и култура су биле основа на којој су успостављени односи између Италије и Балкана у послератном периоду.
Садржај
