Зборник Крв: књижевност, култура (ур. Мирјана Детелић и Лидија Делић) четврти је – и последњи – у низу темата иницијално инспирисаних анималистичким студијама које су, у оквирима студија културе и категорија моћи, репрезентације и другости, на новим основама почеле да проучавају животиње. Идеја овог уредничког прегнућа била је да се у интерференцији различитих хуманистичких дисциплина животиње везане за основне просторне координате (горе : доле) и основне природне елементе (ваздух : земља : вода : ватра) представе и анализирају у различитим врстама уметности и различитим културним стратусима. Супституирајући ватру сродним симболичким елементом и одустајући од животиња као обједињујућег фактора (не и од животиња као теме!), уреднице су одлучиле да се у овом последњем темату окрену мотиву крви у миту, фолклору, уметностима и култури најшире. Књига која је пред нама оправдала је, чини се, овакав избор. Истраживачке теме покриле су широк распон култура, и у синхроној и у дијахроној пројекцији, широк опсег жанрова (усмених, писаних, филмских), начињен је својеврстан пресек кроз „историју идеје“ о крви у језичком, митском и историјском памћењу, разматране су неке од кључних фигура везаних за фолклор, књижевност и филм, иницијално везаних за простор Балкана (вампири, Дракула). Различитим методолошким захватима битно је разуђена слика о сферама у којима крв фигурира као стабилан симбол и начинима на који она функционише у систему културе – интерференција са другим симболима (вино), позиционирање у антиномији дух : тело (месо), импликације сродства, греха, кривице, злочина (над људима и животињама), савести, институционализовање у обичајној (крвна освета) и судској пракси (суд крви). Атрибуција („црна крвца“), фразеологија, псовке и сродни слојеви језичког идиома петрифицирали су, као и митско-фолклорни наративи, архаичне представе и на сасвим особен начин показали на који се начин крв укључује у шири концепт људске когниције.
Садржај
